Причино дете

У понедељак, 5. јуна 2017. године, чланови литерарне секције ОШ ,,Др Драган Херцог“ имали су дивну прилику да се упознају са Оливером Недељковић, аутором дела ,,Причино дете“ и мамом нашег ученика Јеврема. Гостовање се одвијало преко скајпа, а домаћин је био Јеврем Недељковић, ученик шестог разреда наше школе. После представљања, драги писац је разговарао са ученицима о инспирацији, стваралаштву, писању, читању итд. Ученици су постављали бројна интересантна питања. Лара Шајфар, Василије Којадиновић, Мина Деспотовић, Урош Томић и Јелена Ранковић поделили су своје велико интересовање за писану реч и поставили занимљива питања на овој несвакидашњој ,,књижевној вечери“. Потом, Јеврем је прочитао одабране редове писца. Растали смо се уз обећање да ћемо следеће године организовати више оваквих корисних, поучних и лепих дешавања.

О писцу:

КАД СЕ ТАМА СПУСТИ НА ГЛАВНИ ГРАДСКИ ТРГ

               Кад се спусти на главни градски трг, тама се лагано ушуња и у библиотеку. У тој тишини, одједном, из књиге чије су корице облепљиване и много пута лечене руком књиговесца, зачује се звонки глас: − Библиотека је место на које ретко свраћам, тек да ме преместе из руке у руку. Овде није угодно спавати као испод дечјих јастука – жалио се мали чаробњак из Хогсфорта. – Просто не знам како ви јунаци из школске лектире уопште не мрдате са тих полица! − са чуђењем је упитао.

– Не прави се важан, Потеру! Излазимо и ми, али су наши изласци унапред предвиђени школским календаром – увређено подиже танак нос госпођа Поли из романа на средишњој полици. – Ти си као онај мој сестрић, Том Сојер, мора да га знаш. И он скита по цео дан… А библиотека је баш дивно место за чајанку. Кроз пару од камилице или дивљег шипурка, најбоље се виде редови који лече душу. Какви лекови, какви апотекарски рецепти, кад речи привијеш на душу, бол нестане као кад дланом пљеснеш о длан!

На пљесак њених дланова, отуда, из ормана у коме су сложене бајке, зачу се дремљив Пепељугин глас: − Библиотека је, у ствари, опсерваторија. Кад сам једном чистила прашину са енциклопедија, на главу ми је пала Астрономија, тешка тачно 302 стране. И без читања сам видела све звезде!

− Да, библиотека је дивно место. Можеш да уђеш и наглавачке, нико се не чуди – млатила је ногама у великим цокулама Пипилота Виктуалија Завесић, звана Дуга Чарапа. – Дођеш, они ти дају бомбоне од малине и књигу. Мени књига не треба, довољне су ми само бомбоне! – узвикну она и отрча да се брчка у Јужном мору.

− У целој васиони нема ничега чега нема и у библиотеци. А у библиотеци има онога чега нема у васиони! – уздахнуо је Мали Принц. – Ту сам, међу листовима једне збирке, нашао испресовану и своју ружу − додао је тихо плавокоси дечак.

− Е, зна библиотека да буде и опасно место! – зацијука миш из рупе иза радијатора.− Зачас из неке књижурине излети онај проклетник Тоша, или онај пустолов Чарли, а за њима ево и Мачка у чизмама! Више мачака има у књигама, него на свету, а то значи: збогом сиру, збогом животе!

− Их, ти се стално жалиш. Нема бољег ресторана од добре библиотеке, нити укуснијег оброка од знања – преко залогаја јави се и књишки мољац.

− Ма само отвориш књигу и балон већ полети! Каквих осамдесет дана, можеш у часу да обиђеш свет! − гласно узвикну Филс Фог, али га прекиде Билбо Багинс, мали хобит, прислонивши кажипрст уснама:

− Тихо, чују се неки кораци… Сви на своја места, авантура опет почиње!

Шкљоцну брава и у библиотеку уђе најпре млада лепа девојка, а потом  и један господин са брковима, а у библиотеку крочише деца са књигама у рукама.

– Добро јутро, осмехну им се библиотекарка. − Добродошли! – Без вас је библиотека најтужније и најтише место у граду! − дочека их библиотекар са брковима и широким осмехом испод њих. И читаву библиотеку испунише смех, жагор и светлост.

Оливера Недељковић